Na samo korak do samoubistva
Posle dva probna post-a, konacno sam se odvazio da napisem jedan pravi.
Ovo je ujedno i moja prva poruka pisana iz Slackware-a 10.2. Ludi Zeljko
me je nalozio oko ove spodobe pa sam odlucio da ga probam. Sta se to
desavalo ranije?
Negde tamo sredinom 2001. godine, instalirao sam prokletinju nazvanu
RedHat 7.0. Odlucan da se oslobodim Windows-a i njegove nestabilnosti,
hrabro sam pristupio konfigurisanju sistema. I za divno cudo, poterao
sam i modem i zvucnu pa i drajver za grafiku (u to vreme GeForce 2MX).
Nije me mrzelo pa sam citao i citao na tone how-to, readme, ¨kako da se
obogatite za nekoliko dana¨ i slicne tutoriale. Kupih i knjigu
¨Unix-punom snagom¨ (oh, kakve greske...)... Ma sve je islo kako treba.
Samo... Radio je Unreal Tournament, Quake 3 i Return to Castle
Wolfenstein. Ma milina... Ali ipak... Nije to bre kao Windows. Shvatio
sam da mi se Bili toliko uvukao pod kozu da nisam mogao da ga se
otarasim. Svakim danom su mi sve vise i vise nedostajali poznati
programi koje sam znao ¨u dusu¨. Ma nema ovde The Bat!-a, najboljeg
klijenta (prijatelja) covekovog. Posle cimanja od par nedelja, lepo ja
obrisem prokleti Red Hat i zakunem se da vise nikada necu probati Linux.
Oh kakve greske...
U medjuvremenu sam nabavio Mandrake pa sam se i sa njim zajebavao dok mi
se i on nije popeo na glavu. Postio sam tako nekoliko godina i eto od
juce sam se opet vratio staroj ¨ljubavi¨. Ma kakva crna ljubav, ovo je
smrt samo jos nije obukla crnu mantiju i ponela kosu da mi odrubi glavu.
Cimaj se cimaj kao debil i na kraju posle dan i po uspes da podesis
jebeni modem i zvuk. Sada uz milozvucnu bluzijanu pokusavam da saberem
misli i odlucim sta cu dalje. Ovu prokletinju treba ukrotiti, a to ce
samo ici preko editovanja prokletih tekstualnih podesavanja. I dalje mi
nije jasna fascinacija nekih ljudi oko editovanja jebenog teksta kako bi
pokrenuli jebeni DHCP server. Pa bre u Win-u 2003 mi treba nekoliko
kliktaja misem i server je podesen. Lepo je sve sareno napravljeno sa
prozorcicima, dugmicima i ostalim zajebancijama. Pa zar to nije bolje?
Izgleda da nije. Administrirao sam onaj Win2003 Server u firmi i stvarno
stvar nije bila preterano teska. Treba imati predznanje o mrezama, ali
sve posle toga ide lako. Meniji su intuitivni, ma milina... A u
Slack-u... Kuku meni, pogledao sam samo onaj inetd.conf fajl i jeza me
je prosla. Kako covek moze imati kontrolu nad svim onim parametrima...
Boga pitaj... Pretpostavljam da postoji GUI za vecinu onih podesavanja.
Da, to je debilno. Ipak treba cukati po onom tekstu. Ne vidim bas zasto,
ali jebi ga, svi tako rade pa je valjda tako dobro. Kako bude prolazilo
vreme mozda i uvidim blagodeti konfigurisanja na ovaj nacin. Za sada mi
se sve ovo cini kao veliko gubljenje vremena, mada verovatno gresim.
Sada barem imam koga sta da pitam (Zeljo, hvala na svemu), ali ce ovo
biti jebeno trnovit put samo da bi dosao do nivoa koji imam u
administraciji Windows mreza. Gledajuci Slackware, osecam se kao pravi
guru pod Windows-om jer kod Lindze ne mogu da se snadjem ni oko
privilegija, a kamoli oko dizanja serverskih aplikacija.
Odo' sad da trazim neku prokletu knjigu za Linux na Net-u kako bih mogao
malo da se podsetim komandi (i naucim nove). Ovo sranje pod nazivom
¨Unix: Punom snagom¨, nije ni za brisanje dupeta. Prevod ocajan, font
sitan pa svaki put kada je otvorim, drugom rukom se hvatam za upaljac.
Gori vatra sad u nama...
објавио atheista у
19:37
0 Коментари
